Centar za socijalni rad bespravno i bez osnova oteo dete porodici Trkulja 18.11.2017. – TV emisija | Inforatnici – Snaga Naroda

Sam naziv odmah upada u oči jer se pominje samo jedan, muški rod, i time se šalje jasna poruka da su eto samo muškarci nasilnici, a priori. Slanje subliminalnih poruka nije strano ali se vrlo uspešno primenjuje od edukovanog kadra za specifične namene. Zašto je sam naziv baš ovakav? Zašto nije „Krizni centar za muškarce i žene“ na primer? Ne deluje li previše feministički?

Zašto se ne objavi podatak koliko je nasilnika pravosnažnim sudskim presudama oslobođeno krivice ali da to nikada nije javno i objavljeno niti podatak o lažnim tzv anonimnim prijavama a tim osobama muškim ili ženskim naneta je trajna fleka u društvu od koje ne mogu nikada da se operu i pored sudske presude ili nekog vida satisfakcije. Te osobe su u društvu trajno okužene i kao takve njima je život potpuno uništen. Oni teško da mogu više da se rehabilituju i socijalizuju ponovo. Kada polomite čašu vi je nikada ne možete ponovo zalepiti. Polomili ste je – gotovo je.

Podela nasilja na rodove i polove – novi fenomen skovan u vrhu Vatikana 1980. godine u okviru stvaranja feminističkog prvo eksperminta primenjenog najpre u New York-u a onda implementiranog kao feministički pokret sa jasno postavljenim ciljevima i zadacima koji su dugo skrivani daleko od očiju najšire javnosti. Tako primamljivo zvuči sve dok se ne otkrije puna i prava istina – sledi u nastavku, u tekstovima koji slede, sve na osnovu procurelih dokumenata, saznanja, uvida i svedočenja

Podela nasilja i nenasilja na rodove

Nije li samo nasilje kakve god vrste bilo ne samo apsolutno nedopustivo već i nedeljivo na rodove i polove? Nije li nasilje u eksplicitnoj nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova? Zašto se nadležnosti iz sfere krivično pravne premeštaju u nadležnost Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja? Zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova imaju sva potrebna znanja, veštine i vrlo stručne kadrove po pitanju svakog nasilja pa i nasilja u porodici dok sa druge strane Ministarstvo za rad, socijalna i boračka pitanja apsolutno nema niti kadrovsku strukturu niti kvalifikacije a još manje višedecenijskog iskustva za rad u ovoj matreiji i čija nadležnost ne može nikakvom Uredbom ili drugim podzakonskim aktom biti izmeštena.

Osobe, preko noći stvorene organizacije, tzv „stručnjaci“ čiji je imenitelj zajednički a to je istovetni šablon delovanja u velikom broju ciljano odabranih zemalja po sistemu copy – paste, sa vrlo sumnjivim kvalifikacijama za obavljanje vrlo složenih pre svega krivično pravnih akata i čije kvalifikacije nisu podložne proveri – ne mogu raditi poslove za šta nisu stručne niti biti iznad institucija sistema.

Šta se dešava sa pravosuđem i jednom od tri ključne grane vlasti, sudskom? Da li je pravosuđe i da li su sudovi sasvim skrajnuti? Da li se i njihova nadležnost naprasno izmestila u nevladine organizacije vlada inostranih zemalja od kojih se ovde pominje Norveška. Crni humor jeste da Norveška ni sama ne može da reši sveopštu dekadenciju u svojoj državi gde imaju „čudne običaje“ koji su vrlo morbidni za ostatak sveta a gde su deca nevine i najveće žrtve. Usvajanje a priori kulture i vrlo morbidnih oblika ponašanja (od kojih većina su klasifikovana kao teška krivična dela u ostatku sveta) je ne samo pravni već i moralno, kulturološko, običajni nuklearni udar za podneblja koja nisu sklona takvoj vrsti dekadencije. Sistemsko otvoreno podsticanje i stvaranje neprihvatljivih oblika ponašanja imaće efekat bumeranga. Zašto naši stručnjaci ne bi naučili norvežane da su deca svetinja i da postoje granice koje se ne prelaze? Iskustva Norveške teško da će doneti iole neke dobrobiti porodicama u Srbiji ali recimo iskustva iz Rusije bi i zaista mogla itekako biti od pomoći. Međutim, sve što je Rusko se po automatizmu odbacuje pa i zakonodavstvo u oblasti porodične zaštite gde se porodice podstiču silnim merama države pa i Ukazima samog Predsednika od kojih su neke da majke subvencioniše država što kod nas nije slučaj.

Koji ćemo put izabrati? Jačanje ili uništavanje porodice kao poslednjeg bedema opstanka društva u celini, porodice kao osnovne ćelije svakog društva – pitanje je na koje bi se u najmanju ruku morala povesti javna rasprava jer je to krucijalno pitanje društva koja žele da opstanu. Ona društva koja ne brinu o porodici i deci osuđena su na samouništenje.

Broj unesrećenih porodica se rapidno povećava srazmerno uplivom „stručnjaka za brak i porodicu“ i naročito „brigu o deci“ a broj građana koji napušta svoje ognjište dostiže epske razmere. Velika seoba naroda je započela – bolje je da se zaustavi na vreme.

Beda i siromaštvo ne stvaraju optimizam kod ljudi već suprotno i to je okidač za sve ono loše što nam se dešava. Uzročno-posledične veze nesumnjivo postoje ali se na tome ne radi a upravo je to osnovna funkcija ne samo Centara za socijalni rad već kompletne države kao i društva u celini.

Jasan je finansijski motiv nabujalih organizacija tzv „civilnog društva“ koja čine tek nekoliko osoba dok ono „necivilno“ čini većinu ali je žrtva manjine.

Biti adaptiran u duboko bolesnom društvu nije merilo zdravlja

Najviši dom, parlament, zastupnici (koga i čega), trebali bi da predstavljaju volju večine a građane, građanska prava i slobode i naročito prava dece da štite a ne da podstiču opštu dekadenciju za potrebe krupnog kapitala kroz nazovi „nevladine organizacije“ čiju šemu finansiranja smo objavili. „Nevladinih“, dakle, koje su ponajmanje nevladine i ponajmanje služe za ono što im stoji u tako zvučnim nazivima.

Od demokratskog društva i krinkom demokratizacije ostao je čist autoritarizam pa i na ovako sitnim nivoima. Od ljudskih prava nije ostalo ni slovo lj a ni slovo p. Životinje u mnogim zemljama sveta imaju daleko veća prava nego ovde ljudi. Samo pravo je odavno preraslo u nepravo i kao takvo je postavljeno kao nešto što bi trebalo svi da prihvate i nešto što je jel da normalno.

Moral (a i moral je norma kao što su to i običaji) transformisan je u svoju potpunu suprotnost. Ako uzmemo kao okvir samu definicju morala – da moral predstavljaju opšte društveno prihvaćene vrednosti – sada se na silu i na vrlo grub, neverovatno agresivan način „prihvaćene“ „vrednosti“ koje to nisu i koje to nikako i ne mogu biti. 

Predstoji presudna bitka za golu egzistenciju. Još važnije predstoji odsutna bitka za vrednosti koje to jesu. Predstoji odsudna bitka za SLOBODU i izbor svakog pojedinačnog ljudskog bića kako će živeti BEZ upliva „nevladinog“ korporativnog sektora a u skladu sa ljudskim i civilizacijskim standardima i postulatima. Upravo oni koji treba da štite najugroženije i najosetljivije slojeve društva – upravo oni ih nemilosrdno gaze zbog svoje „pozicije moći“. Ko ima stvarnu moć vrlo brzo će pokazati vreme koje je pred nama. George Soros je uveličao svoje bogatstvo na 24 milijardi US dolara tako što je brinuo o drugima? Pa onda mu se ta briga vrlo isplatila ali posledice osećaju upravo oni o kojima se tako brinuo kroz mrežu nevladinih organizacija. Posledice sa trajnim ožiljcima …

Dopuštati umno poremećenim osoobama kojima osim dolara ništa nije sveto da navodno brinu o milionima drugih i nije tako pametno sa aspekta zdravog razuma. Ne mogu oni koji su operisani od ljudske empatije da osete tuđu patnju i bol. A da bi se neko uopšte bavio materijom naročito onom koja je vrlo osetljiva sam mora biti podvrgnut vrlo temeljnim pregledima i pod budnim okom najšire javnosti.